Ivo Andrić je bio srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.

Ako hoćeš da znaš kakva je država, njena uprava i kakva im je budućnost, gledaj samo da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.

Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna.

Brak je u izvesnim slučajevima strahovita zabluda sa jedne strane, a strahovita prevara sa druge strane.

Dok god ima mraka, biće i svanuća.

Ko dobro čini, od njega svako još više dobra očekuje.

Mnogi imaju neki nesvršen račun sa životom, ali pritom život je uvek njihov dužnik.

Najteže je čoveku kad sam nad sobom oseti samilost.

Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom.

Od straha su ljudi zli i surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.

Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.

Stradanje i greh se upotpunjuju kao kalup i njegov odlivak.

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.

Čudno je, kako je malo potrebno da budemo sretni i još čudnije, kako nam često baš to malo nedostaje.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

Lepša duša dublje jeca.

Žena stoji kao kapija na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, pa ma kako teško ono bilo.

Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli.

Dođu tako ponekad vremena, kada pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati.

Zato što mogu i što se usuđuju da o svačemu svašta kažu, oni misle da sve znaju.

Poslovicama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način.

Što je više pazio šta će uraditi, sve se teže rešavao da uopšte nešto uradi, i sve je manje i radio.

Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

Nije najveća budala onaj koji ne zna da čita, već onaj koji misli da je sve što pročita istina.

Bezbrižna ravnodušnost je veliki dar i moćno oružje mladosti.

Ja se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njima.

U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se ne kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.

Ima ljudi čiji je život tako dobro ispunjen da ni svojom smrću ne mogu da nas obeshrabre.

Zašto je od svih stvorova samo čoveku dano da može da zamrzi svoj život?

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podneti, u dobroj meri zavisi od nas.

Svi pravi životi su lepi i teški.

Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju.

Žena se zamori da bude čoveku prijatelj.

Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života.

Prava ljubav lako prašta i zaboravlja.

Čoveka ćete najbolje upoznati ako ga posmatrate kako se ponaša kad se nešto deli besplatno.

Ima u nekim ljudima bezrazložnih mržnji i zavisti, koje su veće i jače od svega što drugi ljudi mogu da stvore i izmisle.

Imati veliku snagu, fizičku ili moralnu, a ne zloupotrebiti je bar ponekad, teško je, gotovo nemoguće.

Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.

Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.

Možda je bilo drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.

Slabe i plašljive ljude strah nagoni da rade upravo ono čega se najviše boje.

U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne ume da mrzi.

Zvezdanog neba i ljudskog srca nikada se čovek neće moći nagledati.

Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još po neku šetnju između očekivanog i neplaniranog.

Samoća je raskoš bogatih duhova.

Veliki praznici i svečani dani mogu da pokažu koliko su nam daleki i oni koje smatramo najbližima.