Retuširanje izbledele fotografije

U albumu iskrzanom od starosti, po ivicama
Od prečestog držanja u rukama
Kada ih izvučeš iz albuma i vratiš u njega
(Pre)više puta.
Znam da znaš.

Nikada ih nisam cepao.
I ti si imala isti stav po tom pitanju.
Lakše mi je bilo da tvoj broj izbrišem iz telefonskog imenika
Iako ga (još uvek) znam napamet
I da ti po prvi put ne čestitam rođendan.
Zabrinula si se za mene sledećeg dana, predosetila si nešto
I bila u pravu
Zbog onog sna.
Dobro, tvoj san je tvoj i neću ga opisati.

Potajno se nadam (mada sam sasvim uveren)
Da ćeš sačuvati moje (ne)objavljene pesme
Od kojih je i ona posebno tvoja otkucana na pisaćoj mašini
Koju si mi poklonila za rođendan
One oktobarske noći
Kada smo policajcima na Kalemegdanu
Bili simpatični.

Godinama kasnije, opet na Kalemegdanu.
Delimo cigarete. Puštaš mi pesmu.
Ne otvaraš se mnogo.
Uspelo mi je da te nasmejem šalom.
Zaključuješ da se nismo skoro uopšte fizički promenili.
Zatim pitaš: zar ti se ne čini da malo previše lamentiraš?
Pokazujem na kuće i solitere iza tvojih leđa
Sve te duše unutar i izvan njih
I odgovaram:
Zar ne osećaš sav taj lament?

Kažem, moram da idem.
Zar već?
Da.
Kupuješ nam sendviče.
Pitaš: zašto nisi javio da ćeš doći ranije?
Pa…ljudi imaju svoj život…
A jednim delom sam i želeo da budem sam.
Shvataš i nemo klimaš glavom.

Na peronu razmenjujemo još koju bitnu reč i zagrljaj.
Smeješ se na trenutak kao nekada pre.
Kondukterka me prepoznaje.
Pamti lica, veli.
Ulazim u vagon.
Obraćaš mi se.

Biće sve u redu, znaš?
Znam, odgovaram samouvereno da bih ohrabrio i tebe i sebe.
Zapravo, ne znam baš.

Biram kupe.
Prvi, drugi, ipak treći.
Pratiš me pogledom hodajući po peronu uporedo sa mnom.

Zadnji put te uživo gledam u oči
Tvoje volšebne oči
Dok lokomotiva ubrzava
A tvoja zgodna figura
Postaje tačkica
Obasjana
Suncem.