Sećanje na Petra Lubardu

Sedim na trosedu i posmatram majku kako lista novine. Sa podiguntom glavom, odvažno šuška prebacujući stranicu jednu za drugom. Zastaje. Izražajno kaže kako je delo Gustava Klimta veličanstveno. Zastaje. Dolazi na ideju da joj ja uradim nekoliko reprodukcija poznatih slikara i da bi nam to odlično čučalo u hodniku. Pitam je koji slikari je zanimaju, gde mi ona daje imena onih svima opšte poznatih velikana i zamuckuje dok izgovara Gojino ime. Kažem joj da ištampa postere pa neka okači. I onda se setim Lubarde. Ona ga se seća kroz maglu. Ja ga se sećam kada sam ga u srednjoj pomešala baš sa Gojom.

Jugoslovenski slikar, koji je stvarao pedesetih godina 20. veka, zaslužuje da ga pomenemo i to među najvećom slikarskom elitom. Njegovi koreni dolaze sa crnogorskih visoravni, njegovi planovi nakon dolaska u Beograd bili su skromni a njegova prva velika izložba 1951. godine u galeriji ULUS, dovela ga je do dalekog Brazila gde je u San Paolu pokazao da je jači od Dalija. Petar je tamo pregazio i Pikasa. Zatim u Japanu još jedanput.

Lubardina kuca, dedinjska vila, sa pisanjem svoje istorije počinje u vreme kada je Petar iz svog skromnog stana, po Titovom nalogu, došao u svoj novi dom, zdanje sa početka dvadesetog veka, koje je sijalo u svojom belinom. Naime, slikar je bio veoma tražen, te je tadašnji predsednik želeo ga predstavi na najbolji mogući način. Prljajući podove bojom, kako bi izgledalo da je umetnik ovde već živeo, Petar je posmatrao kako mu se po nalogu život menja u jednom danu. Međutim, on je od svog ateljea napravio istorijsko mesto govoreći; ,,Atelje mi je jedno utočište, jedna razonoda. Tegoba i razonoda. Tu su svi polazni i završni snovi“.

Život i inspiracija ovog slikara  počinje u crnogorskim brdima, gde je rekli bismo već svojim rođenjem ovekovečio svoj umetnički stil, jakog kolorita i gustih nanosa boje, u isto vreme pomalo težak i crn. Međutim, kršni pejzaži planina i kamena, u sklopu sa životom u Beogradu i Parizu dovode do slika kao što je ,,Plavi izlog’’ (1930.) i ,,Zaklano jagnje’’ (1940.) – slika koja predstavlja vrhunac Lubardinog slikarstva.

U Parizu se upisuje na Académie des Beaux Arts, međutim zbog loše finansijske situacije i nezadovoljstva, odustaje. Obilazi muzeje i galerije, radi samostalno u jeftinim otvorenim ateljeima. Na Lubardu su uticali klasični majstori (Rembrant, Ticijan, El Greko) više od savremene umetnost toga doba. Izlaže na Salonu nezavisnih (Salon des Indépendants) 1927. Sa grupom srpskih umetnika koji žive u Parizu izlaže 1928. u Slavističkom institutu u Parizu. Prvi put samostalno izlaže u Rimu 1929. u Casa dell’ Arte Bragaglia. Prvi susret sa srednjovekovnim fresko-slikarstvom doživeo je u Parizu kada je u izlogu jedne knjižare video otvorenu knjigu sa reprodukcijom „Pokolja Vitlejemske dece” iz Markovog manastira u okolini Skoplja.

Od 1932. ponovo se vraća u Srbiju, boravi u Beogradu, kao i u Dalmaciji I rodnoj Crnoj Gori. Izlaže na „Jesenjim izložbama slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika” u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. Prvu samostalnu izložbu priredio je 1933. godine u Beogradu u Francusko-srpskom klubu. Samostalno izlaže 1934. i 1937. u Umetničkom paviljonu. Petar je voleo da komunicira nakon svojih izložbi i razmenjuje mišljenja sa kolegama. Njegovi poznanici Lubardu su videli kao pristojnog, dobrog čoveka, posvećenog svom radu, te je, kako prijatelji kažu, znao da u ateljeu ostaje i po šesnaest sati. Voleo je slike velikog formata, često bi kontemplativno samo stajao pored njih, pa katkad dodavao po neki potez. Kao da je baš on samo potreban kako bi delo bilo gotovo.

Isidora Sekulić je, prikazujući predele Petra Lubarde, zapažajući snagu simbioze prirode i umetničkog stvaralaštva, zapisala: „Predeo P. Lubarde je jednostavan i jasan, zato što je slikaru jasna ideja o kraju koji radi. Kao što na slikama starih majstora, koji su imali čistu religioznu ideju, nema anđela, krilatih međustvorova, tako u predelu G. Lubarde nema nikakvog uslađenja prirode… G. Lubarda oseća u prirodi onu poeziju koja je davno pre stvorenja ljudi započela, kad nije bilo drugo do sunce, voda, kamen i oblak, kad je sva zemlja bila Crna Gora“. Lubardina snaga, što je fino zapazila Isidora Sekulić, vremenom se intenzivirala, slike su se zgušnjavale, nabijene kao barut, koje od koloritne eksplozije drži samo tanka valerska opna. Boja je samostalna samo u usamljenim akcentima koji su bili završni akordi valerske gradacije.

Narav i ličnost Petra Lubarde nije se razlikovala mnogo od onoga što obično karakteriše jednog umetnika. Voleo je poeziju i muziku, od klasike pa do Bitlsa. Čitajući, slikajući i razmišljajući o svakom svom narednom delu, za mnoge poznanike bio je često mističan i nedostupan, premda nikada nije zanemarivao svoju porodicu i bio joj je posvećen.

Njegova mlada rođaka Đina, opisivala ga je kao duhovitog ali i pomalo izgubljenog u sopstvenim mislima. Često bi zaboravljao stvari, hodajući u garderobi koja mu je za par brojeva bila velika, vazda preturajući nešto po džepovima dok bi sa blaženim osmehom pričao viceve ljudima.

Žena mu je bila veliki kritičar tokom stvaranja. Ljubavni život sa suprugom Verom, vodio je svečano, sa stilom i velikom pažnjom prema njoj. Slobodno vreme provodio je po beogradskim kafanama, sa prijateljima, vozeći se taksijem, što se za to vreme smatralo luksuzom. Družio se sa slikarkom Cucom Sokić, Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Danicom Antić, Gojkom Banovićem, piscem Brankom Ćopićem i mnogim drugim.

Lubarda je od 1952. godine, pa sve do poslednjih godina svog života izlagao u Parizu, San Paolu, Londonu, Tokiju, Briselu, Bombaju, Nju Delhiju pozvan od strane njihovog premijera, kome je I poklonio svoju sliku.  Jedini je jugoslovenski slikar čije je delo reprodukovano u „Istoriji modernog slikarstva” Herberta Rida. U selekciji Zorana Kržišnika, sa D. Džamonjom ponovo izlaže u Jugoslovenskom paviljonu na Venecijanskom bijenalu 1960.

Petar je preminuo 1974, u 67. Godini, pod nepoznatim okolnostima, a podaci nakon smrti iz medicinskog kartona navodno su izgubljeni. Petar se, nakon dolaska iz Indije, bavio kompozitnim slikarstvom i počeo je da koristi sintetičke boje. To nisu bile boje koje su na bazi vode, već nitro lakovi. Veruje se da je to uticalo na njegovu smrt.

Lubarda o sebi

„Ja sam ja i svet slikam po svojoj volji. Uzburkam more, da se zapeni kao šampanj. Rasklapam bregove. Crvene stene kršnih predela, plave senke u podne, žuti strah smrti, beli krik galebova, sve su to boje moje palete“

„Ja želim da u centrumu svoga umetničkog interesovanja sačuvam čoveka i njegov udes“

„Ja ne pripadam školama, ja stvaram školu! Da ne mislim da sa svakom slikom donosim nešto novo, svakako ne bih ni slikao, a kamoli izlagao. Ovakvo slikarstvo ne trpi okvire drugih škola. Sve što slikam dalje, slikam bolje!“.

[Objavljeno u „večernjim novostima“]

„U socijalizam verujem, ali ne kao u religiju. A to bi trebalo da znači da je taj proces završen, da je ovako dobro, kako jeste. Ja sam za kretanje, za otvorena vrata u umjetnosti. To je bitan ulog za jedan novi kvalitet. A kvalitet nastaje samo uočavanjem novog tla, koje još ne posjedujemo u našoj svjesti… (1951)“.

„Nekoliko godina radio sam pripreme za jednu veliku kompoziciju. Nije vazno gdje sam želio da je izvedem — i danas je sve to palo u vodu. Radilo se o velikoj panorami pokolja kroz vjekove. Ko god je došao u ove krajeve klao nas je. To nisu bili ljudi, već ljudožderi, koji sa ljudima nemaju ničeg zajedničkog. I eto, propalo je nekoliko godina moga rada. Za srce su me ujeli!“

Intervju / PETAR LUBARDA Siniša Vuković i Momo Kapor / NIN 04.06.1967.