Vićentije Rakić o igri i umetnosti

Vićentije Rakić, rođen je 17. novembra 1881. godine, u Paraćinu, u porodici gostioničara. U svom rodnom mestu završio je Osnovnu školu i nižu gimnaziju a zatim je svoje školovanje nastavio u Beogradu na Filozofskom fakultetu, gde je i diplomirao. Potom je nešto više od godinu dana bio suplent u gimnaziji, a zatim je 1907. godine, po preporuci profesora Bakića upućen kao državni stipendista u Lajpcig i Berlin na naučno usavršavanje.

Integralni deo njegove doktorske disertacije, koju je završio u roku od četiri i po godine je Vaspitanje igrom i umetnošću, objavljen 1945. godine u izdanju Pedagoške biblioteke.

Vaspitanje igrom i umetnošću

Rakićevo delo Vaspitanje igrom i umetnošću bilo je od izuzetnog značaja za razvoj pedagoške nauke. On u njemu kao polaznu tačku uzima dve životne sposobnosti, koje su ujedno i najopštije sposobnosti i osnovne funkcije života. Reč je o sposobnosti za ponavljanje pravilnih reakcija i sposobnosti za njihovo menjanje i promenu. Da su ove dve sposobnosti osnovne, vidi se po tome što se sve delatnosti organskih snaga mogu potpuno raščlaniti u zbir reakcija koje se delom ponavljaju, a delom menjaju, a da su to dve različite sposobnosti koje se ne mogu svesti jedna na drugu.

Posebnu pažnju naučne javnosti privukla je njegova ideja o sposobnosti za promenu ili prilagođavanje kao samostalne životne funkcije. Na osnovu tog stanovišta on je kritikovao tadašnje teorije igre (teoriju suviška energije, teoriju uvežbavanja i teoriju iživljavanja).

Učenja koja sadrži rasprava Vaspitanje igrom i umetnošću, predstavljena su na sledeći način: U njoj je izložena jedna nova teorija o umetnosti, rasprava sadrži i teoriju igre, kritika ukratko iznosi i psihologiju muzike, zatim iznosi jedno originalno shvatanje svesnog života. Ono po čemu se kritika još ističe jeste i bihejvioristički metod u pedagogiji.

Muzika i ples imaju zajedničku komponentu, jako su slična ova dva pojma ali ne i istovetna. Iako utiču preko statičkog čula, postoji očigledna razlika u sredstvima kojima se služe jer muzičar se fokusira na strujanje vazduha, a plesač je gospodar svojih sopstvenih pokreta prilikom izražavanja.

Rakićeva kritika škole

Škola je po Rakiću zaslužila kritiku jer ne podržava razvoj igara i umetnosti u dovoljnoj meri. Obično je u školi fokus na nastavi, specifičnije rečeno, usvajanje gomile činjenica je prioritet. Prilikom takvog jednog načina rada, dolazi do prezasićenja, što bi Rakić rekao, preovladavaju snage za ponavljanje što rađa kako duševnu tako i telesnu učmalost, jer mehaničko učenje bez interesantnih sadržaja koji bude snage za promenu i ograničenost na određenu materiju, koči sposobnost divergentnog mišljenja pa deca shodno tome bivaju šablonizovana.

Osetljivost za boje, senke i oblike najbolje se stiče u crtačkim, slikarskim i plastičnim igrama i umetnostima, jer se tamo najobilnije obnavaljaju navike našeg vizuelnog opažanja, specijalno aktivna strana vida, (oštar vid,) vežba se naročito u takozvanoj igri raspoznavanja.

Vićentije Rakić, „Vaspitanje igrom i umetnošću“

Shodno tome, da se zaključiti da Rakić apeluje na školstvo da zahtev za umetnošću i igrom ispuni, ne bi li deca dobila tretman kakav zaslužuju.