Koštac sa mnom i sa mnom

Ne čuju, ne razumeju,
Oni što vole najviše, vole duž granica ograničeno,
Oni i njihova ljubav, prolazni,  nesavršeni,
Sipaju mastilo u hodu, lelujaju bez pogovora.
Ne lepi im krivicu, samo su slabi, ne gaji osećaj što zamerku nosi,
Ne ljuti se, ne oslanjaj  previše, obećanje dopire kad ogluviš,
Koprcaju se u kandzama svog tereta,  kako bi  poneli teret tvoj?
Oni jure,  ulaze u koštac s mozaikom karijere,
Um hrane činjenicama.
Bledi  brojevi na papiru, brojevi što trenutni surogat radosti daju.
Gordost,
Znanje koje nadima,
Znanje u koje je obučena ambicija,
Sestra gordosti,
Svaki novi cilj, težnja se kotrlja i postaje kugla,
Neprekidno,  halapljivi, gladno i grčevito zatrpavanje nitima sjaja,
Prolazni sjaj oslepljuje, drvo je dovoljno, šumi nema mesta u vidnom polju.
Zabluda o  onom ništa, slepilo duž prostranstva života,
No, put je uzak, težak, kraj puta  otrovne težnje, ljubičasti snovi,
Prvi zalogaji, mozak ih čulima primitivno registruje,
Prvi zalogaji mame  neodoljivo, neizdrživo, olovka se odupreti  šaci ne može,
Robuješ  telesnim zahtevima, duša se grči, vene, pomračuješ um,
Kap ovozemaljskog života prozuji, rastopi se  okrznuvši status čovekov,
Ko ne dođe do vrata, tog strpaju u utrobu  zveri.
Zovemo se slabi, mali, izmamljivači osmeha, ja i onaj što onomad mišljaše o meni,
Zatočenik sam svoje sudbine, ulični hodač i tračak magle u beskraju,
Težina slaže ramena svom snagom svojom, umorih se,
Ne umem zarad iluzije, težina kapaka u ritmu tupog ćutanja,
Inspiracija  kratkog daha, ponikla iz neimenovanog izvora,
Kiša nije dugo kapala i nečujno zvečala, a krivac malenkost moja.
Oprosti, ne vidiš smisao, ubod srebroljublja i njegove senke u tebi obitavaju,
Ne prestaješ da miluješ moje strpljenje ćutanjem.